Дело

ХАЈНРИХ ХАЈНЕ 159 Компониста Хилер био је неколико пута код Хајнеа, последњи пут 1851 године. 0 тој посети Хилер прича: „Док сеђах поред његовог кревета, он ми наизменце говораше о драгоме Богу, о Мајерберу, о краљу пруском, о мени, фраикфуртском парламенту, и о својим песмама. Тада ми се покашто чињаше, да као и пре 15 година шврљам са њим по булевару талијанском. Али покашто допираше и јадиковање са усана трпећег, које никад није имао потребе да чини човек, који је тада био тако здрав, и који је у изубиљу живот уживао. Па ипак и тада, кад је говорио о својрј болести и будућности без икакве наде, мирноћа и резнгнацгтја његове речи показиваше огромну физичку снагу.“

Јосиф Леман (1801 | 1873) друг п пријатељ Хајнеов још из ђачког доба у Берлину, његов еавестан критичар и коректор из тога доба, а којег се Хајне често cehao и поздрављао баш некако пред смрт Хајнеову дошао беше у Париз, да обиђе свога славнога друга, који толико година болује. „Ви долазнте баш кад треба, — говорио му је Хајне да ме на путу ка гробљу Монмартр, куда директ води улица Rue d' Amsterdam, затекнете као непотпун леш. После годину meinen Zeitung von 25 April -стр. 1768 следеће: „Не тиче ме се да ли се моја болест пазпва по евом правом пмеву, да ли ie она породпчна болест, (болест за коју имам да захвалпм мојој породицп) или једна од оних приватнпх болестп, од којих пате Немцп што у иностранству жпве: да ли је то француска raniolissement de la mobile epiniere, плп немачка: кичмене мождпне сушица; толико зпам, да је то врло гадна болест, што ме дању п ноћу мучп и не само моју нервпу систему, него и систем мпшљења знатно погоршава. Понекад, нарочпто кад грчевп у кичменом стубу почну, с пуно бола, да тутње, лосумњам да ли је запста човек двовожви Бог, као што мејеблажени ирофесор Хегел пре 25 год. у Берлппу уверавао. У месецу чежње прошле године морао сам лећп у кревет, и од тада нпсам из њега више нн устао. Међутим, ја ћу великодушно да иризнам: са мном се деспла велшса промена, ја нисам впше божански двоножац (biped), ја нисам впше „најслободппји Немац после Гетеа“, као што ме је Руге пазвао, док бејах здрав; ја нисам више велики безбожнпк бр. 2, којег су упоређивали са Дионисијем, овенчаним лпшћем вннове лозе, док се мом колеги бр. 1. давала титула Јунигера великог херцегства Вајмарског; ја ннсам внше весели, угојени Јелин, који се на туробног Назарећанина весело осмејкује. — ја сам сад само бедан, смртно болан Јеврејпн, једна извурена слика невоље, .један несрећан човек:“ После говорп о својпм материјалним незгодама, тврдећи да певзију коју му је стриц одредпо редовао добпја. а завршу'е: „срцима којпма крволипте у отаџбиви поздрав и сузе.“