Дело

12 Д Е Л 0 jyhii се необично пред публиксш. У осталим савнјањима његова тела било је ужасне дрвенчености, а у исто време нечег лудачки животињског, да нас при његовом клањању гони жеља за смејањем; али његово лице при јасном осветљењу орхестра изгледаше још блеђе, имађаше тада нечег молећег, нечег блесасто смиреног, што је нашу жељу за смејањем гушило ужасним саучешћем. Да ли је он те комплименте научио од каквог аутомата, или каквог пса? Је лп онај молећи иоглед каквог смртно болног, или се пза тога крије подсмех каквог лукавог тврдице? Је ли то жив створ, који је у изумирању и хоће публику у вештачкој арени да увесељава дрхтавим трепероњем својпм као борац који умире? Или је мртвац што је устао из гроба, вамгшр са вијолнном, који ће да нам сиса ако не крв из <зрца, а оно свакако новац из кесе“

Напоменули смо, да Хајне није био музички образован, али је при свем том био седам година референат за музику у „Allgemeine Zeitung“ (од 1840—1847). Лист је казао за Хајнеа ово: „он је био музичар као песник/‘ Хилер вели да Хајне ннје разумео музику ни теоријски ни практички, дуго година он је мислио да је „генерал бас“ „контра-бас.“ Али ири свем том Хајне је волео музику, и радо се дружио са најзнатнијим предсгавницима њеним, као што су: Черубини, Шоиен, Талберг, Берлиоз, Мајербер, Онслов, Вагнер. У осталом, не може се спорити, да Хајнеови музички извештаји нису били пнтересантни и духовити. Поред онога што €мо навелп, навешћемо још један извештај о концерту који је кнегиња Белђојозо приредила у корист талијанских бегунаца. На том концерту такмичили су се: Лист и Талберг, први је свирао своју „Мојсијеву фантазију“, други „Нијобу“, а слушало је најодабранпје друштво париско. „Признајем Вам — пише Хајне о том концерту — ма колнко да Листа волем, то ипак његова музика не дејствује пријатно на моје расположење, тим мање што сам ја недељно дете, ir виђам духове онде, где други људи само чују Памет ми још дрхће сећајући се концерта, кад сам Листа последњк пут слушао не знам шта, али смео бих се заклети да је варирао теме из Апокалипса. У почетку ннсам сасвим јасно ви-н Кад је Вагнер 1839 године дошао у Париз као сиромах и непознат, нашао је потноре кодХајнеа, па је п сиже са своју оперу „Fliegende Hollander61 узео из Хајнеових мемоара Шнабелевопског.