Дело

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 213 Нолањецки се опрости с њим, и идући Плавицковима ■мпшљаше: — Све ти то нешто тајанствено, нешто увијено, нешто ризнчно. Волим Марину. По часа доцније ишао је са Марипом Литкнну гробу. Дан је био топал као пролећни, алп небо беше суро. Град је био суморан и прљав. На гробљу је отопљени снег падао грудвама са споменнка и покривао пожутелу пола иструхнулу траву. Са врха крстова и голих грана од дрвећа падале су крупне капље, које је топли ветар од времена на време носио у лице Полањецкому и Марини. Ови ветровн подуси толико сујој заносили сукњу, да је морала руком придржаватп. Стигоше до Литкина гроба. II ту је све било мокро, клизаво, туробно и у пола голо од отопљена снега. Полањецкому просто није могло ући у главу да ту, у том гробном мраку и влази, лежи дете, које се толико пазило, које је било тако мило и нежно. „Све то можда јетако прнродно, али се човек никад не може измирити са смрћу.“ II заиста тако је и било. Колико год је пута био на Литкину гробу, враћао се отуда с неким несавладљивим бунтом, с неким страсним протестом у души. Те су га мисли стале растрзати и тада. Учинило му се просто страшно да воли Литку II измирити то вољење са знањем да неколико стопа ниже она лежи поцрнела и у распаду. „Ја не треба овамо да долазим говорио је сам са собом — овде долазим до беснила од љутине, губим главу и све животне основе.“ Пре свега то му је задавало муке, ако није могуће не мислити о смрти псто је тако немогуће и што смислити и стога све што би му о њој дошло на памет јесте, у колико се човек просто ие лати вере, у исто време и очајно п плитко, по сто пута. прежвакано и обично. „То бих желео да сазнам као и о самом бићу, а умем да одговорим колико и сваки други од реда. Потпуно врзино коло.“ II то је била истина. Јер ако је помпслио, на пример, како му на први спомен о смрти све изгледа као дим и прах и да на жалост и јесте тако, осетиоје притомито: да је тисућу људи дошло до истог закључка пре њега, н да нико није у том нашао ни олакшања нитн бар каква таква задовољења, које човек добија, кад изнађе истину. Све што је могао себи pehn било је у исто време и страшно и ништавно. Лако му је било да разуме, како су цео људскп живот, сва дела,