Дело

214 Д Е Л 0 сва философија, само непрестана очајна борба са смрћу, борба, која је потпуно разумљива, а у исто време бескрајно глупа и без циља, јер је унапред изгубљена. Алиму то, што је разумео, није могло дати ни олакшања, него било утврђење новог врзиног кола. „Та кад је свим људскпм напорима једини циљ живот. a једини ресултат смрт, онда безумност прелази меру, и просто не би се могао замислити да није ове ледене и немилосрдне очигледности, која жива и мила нам лица мења у трулежА После сваког похода на гробљу Пољањецки се тровао овим и њима сличним мислима. Сад је идући мислио да ће га присуство Маринино ослободити од њих, а пспало је међутим сасвим нешто друго. Литкина смрт, која је поткопала у њему поуздање у смисао и моралну сврху живота, поткопала му нарочито и ону прву љубав према Марини, која је била тако наивна и без сумњичења. Сад пак, кад је заједно са Марином стаокрај Литкина гроба, кад је та смрт, која је почела бнвати само успоменом, постала сад скоро опипљива, њено отровано дејство почело се поново ојачавати. Поново му се учинпло даје цео живот, па и љубав, само обмана, а животне муке нешто потпуно таште и нестварно. Ако ван живота нема ни разума ни милосрђа, онда нашто труд, нашто волети, нашто се женити? Да ли зато да човек има деце, да их заволи као своје очи, а после да гледа беспомоћно, како их ова слепа, глупа и брутална смрт дави као вук јагњад, и да долази њихову гробу мислећп како она труну у тамнини и влази. Ето, ту је Литка! Суморни дан је за чудо само распиривао оваке ocehaje. Пре, кад је долазио, изгледало му је гробље једно велико ништавило, у којој се расплине живот, али се расплине и свака невоља у нешто тужно, сановито, од чега човеку бива лакше. Данас на том гробљу није било спокојства, прамење снежно оснпало се с гробова и пањева, по мокром дрвећу гониле су се вране гачући. Силовити и ћудљиви подуси ветра сносили су силество капљица, са грана од дрвећа, и правпли очајну неку најезду кросред непомичних, каменитих и неосетљивих крстова. У том је Марина престала са молитвом, парече загушентг гласом каквим се на гробљу говори. — Њена душа мора да је сада међу нама. Полањецки не одговари ништа, али само помислгг да су он н Марина два лица из два сасвим одвојена света, а затим.