Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 125 ако би у оном што она говорп било ма и мрва истине, то сва његова душевна патња нема ни толико вредности, колпко овај снег што се топи. У том случају, говорио је у себи, има умирања и гробља, али смртн нема. Тада Марина поче намештати венце од зеленила што беше купила пред капијом, а он је мислио још брже, више осећањем него умом: — У мојем свету ни нашто нема одговора, само се једно коло врзино за другим стропоштавају у понор незнања. Изненада му паде на ум ово: кад тај појам о смрти не би потицао из вере, него да га је иставио неочекивано какав философ, та би се хипотеза примила као најгенијалнија, јер се њом све тумачи, она на све одговара, она осветљује не само живот него и смрт, која је тамна. Људство бп с дивљењем клекпуло пред таквим мудрацем и тако научпом теоријом. С друге стране опет осети да ипак има нечега нзмеђу Литке и њих. Ето она сама распала се у прах, али је нешто њу надживело, остали су неки таласи њених мисли, њене воље, њених ocehaja. To што се он зближио с Марином, што су сад вереници, што их ево пред Литкиним гробом, што he се венчати и отпочети заједнички живот, што he имати миле деце, који he после живети, женити се и удавати, множптн се, шта је то било друго него један талас, који изишавши из оиог јадног детета, има способност да иде у бескрајност, јављајући се у песмртном ланцу појава. Како сад да се помнслн да ће из смрног лица нићи бесмртна и бескрајна енергија? Маринаје за то нашла одговора у простоти своје вере, Полањецки пе. Ппак је Марина имала право. Литка је била међу њима. У том тренутку Полањецкому прође кроз главу нека нејасна претпоставка, несређена у једну једру мисао: како је можда све оно што човек за живота помисли, све што он xohe, што заволи, нека материја од етра сто пута суптилнија, сто пута тежа да се појми, од које постаје неко неутрално 6nhe, свесно себе, или вечито, или такво, које се препорађа у друго што савршеније, суптилнпје, до бесконачности. Учинило му се да се атомн мисли и осећања могу скупити у једну оделиту једнику, нарочито због тога, што су, излазећи из једнога мозга или срца, сродне међу собом, те се и стреме једна к другој по оној самој недокучној основи, по којој се елементи хемијски спајају у материјалну јединку. У оп-