Дело

‘216 Д E JI 0 ште није имао времена да размишља о том, али му се учивило да је ипак нешто докучио, да на завеси, која крије мноео што шта његовим умним очима, ипак има неки мали продор,. Могло је то доцније испасти н обманом, али у тим тренутцима, кадје осећао да је Литка међу њима, држао је да се њено присуство само на тај начин може разумно протумачити. У том се стаде приближавати нека пратња, јер па звонари што је била испред гробља поче ударати звоно. Полањецки понуди Марини руку и пођоше ка капији. Успут речеМарина мислећи вероватно једнако о Литкн: — Сад сам потпуно уверена да ћемо бпти срећни. Она се још јаче приби уз руку Полањецкога, јер уосталом и ветар отпоче све јаче духати, те јој бејаше тешко одупиратп му се. Једаред ветар подухвати њен вео и обави га око врата Полањецкоме. Стаде га стварност будити. Он притезаше уза се све јаче руку Маринину и осети: ако љубав није кадра да пронесе човека кроза смрт, бар је згодна за живота. Кад седе у кола, узе Маринину руку у своју и није је пуштао целога нута. Час по час је потпуно ocehao олакшање, јер је мислио да he ова мила и добра деврјка моћи да надокнади све оно што је њему недостајало у жнвоту, и да потпуни и дотера све што бејаше изгубио. „Моја жена! Моја жена!“ понављао је у себп гледајући у њу, а њене отворене светле очи одговараху му: „Твоја!“ Кад стигоше кући, пан Плавицки се још не беше вратио са прошетње коју је чинио пре ручка, те се нађоше на само. Полањецки се посади крај Марине и под утицајем мисли које су му мало пре биле у глави, рече својој драганп: — Ви сте говорили да је Литка била међу нама, а то је истина! Ја сам се вратио као сломљен с гробља, па ипак је добро што смо били тамо. Марина му одговорп: — Ми као да смо ишли на благослов. — Г1 ја то тако нешто осећам, те ми се чини као да смо већ венчани, или бар много ближе једно другом. — Да, II to he бити и тужна и добра успомена. А он је онда опет узе за руку и рече: — Па ако се надате да ћемо бити срећни, нашто са срећом одуговлачити. Дивна моја, најлепша моја, и ја се надам