Дело

230 Д Е Л 0 prikas,“ да гурманима одмах падну у очи и задовоље ћеиф орнјенталца и gout западњака! Та није мудро речено: ко умије,. њему двије! Beh смо у возу, и сад нам је свеједно којим вагоном путовали, биле саме, илине биле; дан је, а и воз се не мења до Фијуме. Уз пут се занимамо бројећи станице и очекујући жељно да чујемо: „вбде, визет“, коју нам дечје руке пружају у чашама, (Јадни Хрвати! Хоће да је и Босна и Далмација „хрватска**, а ни у својој „лепој домовини“ нису без маџарског коментара!) Више из дуга времена него ли рад жеђи, пијемо је, јер је панорама обичпа. Тек око Фужиња пејзаж је занимљивији и разновренији са својим шумама витких борова и смрека, сомотским зеленим рудинама, све добро неговано и чувано. Даље већ сам крш п голет. По пешачком путу иде Хрватица у белој сукњи са црвеним везом; на глави јој црвена марама а на леђи — путуња. Или се кренуо какав момчић у узаннм везеним хлаћама, затурио на рамо црвени штит, а о њему црвену марампцу и у њој крува — на тако опремљен иде на печалбу, у широки свет. Даље још, око Пласа већ се очекује море. Они који ћега првп пут видети још су више узбуђени нричањем старих познаника мора. А ови се распричали сећајући се својих прошлих узбуђења, јачих откуцаја срдаца и чудесног неког тронућа при првоме појаву мора, кад се оно заплави ту, истина много, много мање и уже од широкога Дунава код Голупца. Па и ми, што смо га видели у пучини, познали се са његовим ћудима, дивили му се таласима као мрко-модро-зеленкастим стубовима, високим по неколико метара, са белим пенастим капицама на врху, или раздробљеним у ситне прашне капљице као вијори — и ми га дочекамо стојећи, начетени око прозора. Е, већ одатле па до Фијуме има и за очи привлачних тачака, које се мењају, или у хрватске кршеве са дрвеним уставама за бору, која овде често сваљује по читаве железнице; или се показују као лепи Бакарски залив, па Краљевица, која се овде види испод брда са развалинама Хрељин-града. Види се и њена светиљка са где је и купатило на Оштри, камо јуре барчице надвешене „тендом“ (платнени кров) па изгледају као велике морске патке; у даљини гибају се једрилице, те се чпне оку великим змајевима од хартије. Ах, види се добро и горостасни Франкопанскп замак, сада самостан и колеж језуитски, злосрећни расадник