Дело

РАЗВИТАК ФРАНЦУОКЕ ИСТОРИЈОГРАФИЈЕ У НОВОМЕ ВЕКУ од ДР. ЈОВАНА Б. JOBАМОВИТуА (НАОТАВАК) Док су се калуђерски редови прослављали оваквим својим радом, п световнн су научницп радили на историско.ј науци под заштитом краљевства, организујући велика научна предузећа по аналогији на бенедпктинска. Карактеристично је за 18 век, што се почела обраћати велика пажња основним питањима методике и скептички гледати на читаве партије историјских традиција, нарочито на римску историју. Крајем 17 века изазвао је Пјер Бејл у скептичким чланцима свога Dictionnaire historique (1696 и даље) велике дебате у научном свету о основама историске методе, тежећн, да их објасни и расветли. Те су дебате нашле нарочитога одјека у ново основаној Академији Натписа и Лепе Књижевности (она је то име добила у 18 веку; њу је основао Колбер под именом Академија Натписа и Медаља), која је била центар за филолошка, литерарна н историска научна нстраживања. Међу члановима академије били су најзнаменитнји француски историчари 18 века: Далвил, који је с великим успехом наставио дело Адриена Валоа, и који је необично унапредио историску географију; Жан Лебеф, чији су радови на области литерарне и црквене историје обрасци критике; Ла Кирн Сент Палеј нарочито знатан због свога дела Glossaire historique đe la langue franyaise, који je за доцније векове Средљега Века оно, што је Дикавжов глосар за раније векове; Фрере, најдубљи међу научарима свога доба, који је морао због поли-