Дело

СТОЈАН МУТИКАША 21 прострта широка шилта, на којој је, прекрштених нога, сједио један сићушан, средовијечан човјек, руменкаст, ситне, јајасте главе, са ванредно кукастим носем, испод кога су се жутили чађави, потстрижени бркови, и са широким устима, чија доња губица мало да није до носа дохватала. Тај човјек, кога су сви у вароши звали газда Симо, обучен је био доста просто: у старој антерији и закрпљеним чакширама, излизаним и замашћеним, те су, на неколико мјеста, нарочито испод паса, изгледале као калајисане. Нарапа није носио, него плитке, отворене кундуре, које је увијек свлачио кад је хтио прекрстити ноге на шилти; а на глави му се црнио нпкад некалупљени фес, са малом китом, сличном мишијему репу. Газда Симо управо је вадио своје жућкасте бројанице, — дар једнога „јерусалимског“ калуђера, који је недавно купио милостињу за „Немањића“ манастире, и почео да звецка њима, кад се на вратима појави отац Стојанов, водећи за руку сина, који се једнако устезао II застајкивао, бленући унаоколо по улицама. — Добро јутро, — назва он, преклонивши се на вратима и из све снаге гурну малога у магазу, да умало није посрнуо и главом ударио у крило газда-Симино. Газда Симо прихвати малога, усправи га и пружи му руку, да пољуби. — А је ли ово твој? — запита, а у гласу му нешто шишти, као у покварена писка. — Божији и мој, — одговори отац Стојанов, сниженим и меким гласом, далеко друкчијим, него ли је код куће говорио. — И ја сам га дово, кб што смо говорили, Богу и теби на аманет. Ево га виђи добро, па ако ти се свиди, прими га и научи кб што те Бог учи. Удри и покарај и што ти драго. Моје кости, а твоје месо. Немој ми га жалит' и само га научи! Газда Симо тресну бројаницама и зажмири малко, добро проматрајући малога. Затим се помаче са шилте, увуче ноге у кундуре и полако, као по јајима газећи, изађе пред магазу. — Па хајде за мном! — зовну Стојана. Стојан, блесасто гледајући у оца и влачећи ногу за ногом, изађе.