Дело

22 Д Е Л 0 — Хајде мало пођи, да те видим! — заповиједи газда. — Ђе? — He питај ђе, него хајде, кад газда вели! — брекну отац и престријели га погледом. Стојан занијеми. Преплашено их погледа обојицу и, готово бјежећи, изађе из магазе. — Брже иђе, биће добар! — кликну газда, гледајући за њим. — Ја, видиш, не узимам никаква момка, што га добро не опровам. А овђе је добар. Прва прова ваља ! Кад се Стојан врати, газда га узе за руку и уведе у магазу. — Сад једи' Да видим како једеш! — рече, пзвадивши иза чекмеџе половицу сомуна, те му је пружи. Стојан, опазивши сомун, поскочи и, готово, оте га газди пз рука. Велике залогаје поче трпати у уста н несажвакане гутати, као да од три дана ништа окусио није. — И овђе ваља! — опет he газда. — Брже и једе. А које момче брже не једе, не ваља! Још само ако буде чистих рука, биће добар. — Душе ми, газда, тога се не бој! — упаде отац Стојанов и испрси се. — Ту је кб злато. И ево ти кажем, а није да се фалим, кад бих чуо за какву бруку од њега, да ти је и једну пару закинб, ја бих га ев‘ овом руком убио. И усахла ми да Бог да, ако га не бих заклб к’о јање. — He говори у силу Бога, не гријеши душе! дочека газда Симо, звекћући бројаницама. — Како заклати, брате! Биће он добар и ја ћу га узет !... Биће то чојек, прави чојек.. А ако буде рђав, ја му нијесам крпв, што he га ђаво понијети! Газда Симо помилова Стојана по образу и, узгред, га повуче за ухо, бива, да се зна, да му је он сада у мјесто оца и да он с њиме смије све, што хоће. Стојан стиште очи, изви вратом и, ухвативши се за ухо, умало не јаукну. — Повуци, повуци добро! — подвикну му отац. He боли њега. Кад год не послуша, а ти повуци, па макар га откинб.