Дело

РАЗВИТАК фРАНЦУСКЕ ИСТОРИЈОГРАфИЈЕ 253 учптеље нпти стварали ученике. Онн мећу историји печат своје личностн и свога темперамента. Они су обично, чак и највећи научници међу њима, више књижевници него ли научници. Најбољи је доказ за то, што се њпхова дела доцније не поправљају, да би се довела у склад с напратком историске науке: они издају сврја дела после двадесет година, не мењајућн ништа у њима. Овом недостатку научних традиција и јединства у раду придружују се политичке и религиске страсти. Код најзнаменитијих међу француским исторпчарима опажа се јак утицај сувремених страсти на њихове теорије, на њихово схватање, па чак и при критпковању факата. Препорођај историје у доба Рестаурације није дакле потекао од универзитета или научних установа, него се историја поново родила из политичке борбе. У борби између либерализма и легитимизма у добу Рестаурацпје поникла је група либералних историчара. Они, који су били у власти позивали су се на прошлост, да би остали господари, млађа пак генерација позивала се на прошлост да би поткрепила своје принципе. Сви историчари овога доба: Тјери, Барант, Гизо и Миње припадали су либералном колу. (Наставпће се)