Дело

24 Д Е Л 0 Читавим путем Стојан је гледао преда се. Чинило му се, да сада читав свијет знаде, како је он слуга газда-Симин, и као да га свак гледа. Ради тога обузе га стид и осјећаше како му образи rope. II чисто му дође жеља, да се окрене, па да потрчи као јелен и побјегне за оцем опет у своје село. Срећом кућа газдина није била далеко, те брже дођоше. Насред тијесне, ситно калдрмиеане и цвијећем окићене, авлије дочека их једна жена, гојазна, прилично млада и љепушкаста. Рукаве загрнула до лаката и обнажила бијеле, дебеле мишице, са рупицама на лактима; кошуљу на прсима раздрљила, да јој се крупне дојке тресу и готово да испану; опасала се, преко старнх шарених димија, масном бошчом, а повезала се по глави још маснијом марамом. Лице јој било црвено, — зној јој је цурио низ обле образе, — а водне очи чудно се ужагриле и поглед им је немирно ирелијетао са предмета на предмет. — Газдиницу у руке, магаре сељачко! — осијече газда, гурнувши Стојана према њој, иа јој п сам приступи и помилова је по оној голини на прсима. — Кто, Анђо, доведох ти момче. Тражиш га одавно, па ето га... Газдиница отра руку о бошчу, пошто је Стојан пољуби, мало се измакну и премјери га погледом. — Хм, — прогунђа, узвивши два-три пута обрвама. — Хм... И окрену се и пође у собу. Газда н Стојан пођоше за њом. Соба је била мала, а згодна као кутијица. На обијељеним зидовима, објешено о простим јексерима, висило је некаквих хаљина, а на источноме зиду, у староме, ораховоме иконосу, златила се богата икона, пред којом је увијек горило сребрно кандило. Икона је била окићена свелим рузмарином и босиоком, а изнад ње, испод таваничних греда, жутило се неколико свелих дуња, које су мирисале и испуњавале читаву собу пријатним мирисом. Испод иконе црвенио се обојадисани, мали демирли-прозор, обрастао густом лозом, која се ширила уза зид, са друге стране. По соби је био прострт стар, широки ћилим, опкољен читавим низом јастука, испод