Дело

СТОЈАН МУТИКАША 25 зида, да се може човјек наслонити на њих, кад сједне. Насред собе стајала је синија, више које је лебдио провидан дим, што се дизао из чорбе и из пилава. — Ти стој, док ми ручамо, — рече газда Стојану, сједајући са газдиницом за синију. — Ако нам што треба, да нас послушаш... Што остане иза нас, ето ти па једи! Стојан се укипи, прекрштених рука стаде код врата и укоченим, тупим погледом гледаше их обоје како једу II слушаше им разговор. Газда се тужио на слаби пазар данашњи, причајући узгред, како је отац довео Стојана, а газдиница је причала, како се поинадила са комшинпцом Симаном, што јој је „само из пасјалука“ пребила пијевцу ногу. — Сад треба да ти кажем, шта ћеш овђе радити, — поче газда, пошто је ручао и добро истрао уста. Ујутру имаш рано устати, наложити ватру, приставити кахвени шербетњак, очистити кундуре, омести авлију и донијети воде. Потом ћеш у магазу, па помести и уредити, док ја дођем. На подне ћеш доћ' овђе, па ћеш опет донијет’ воде, опрати суда, обићи сву кућу да се није ђегођ лопов сакрио и тад легнути. Јеси ли чуо? — Чуо сам, прошапта Стојан. — Све то да радиш поштено и уредно и газдиницу да слушаш боље, него мене. Она се не смије потужит' на те. Ако се потужи, или те уфатим да не урадиш ко што ваља, тешко теби! Јеси ли чуо ? — Чуо сам. Газда махну руком. — Сад хајде, па једи и преобуци се. Анђа he ти дати хаљпне. Пошто је појео оно остатака од јела, газдиница се диже II пође пред њим. Изађоше у предсобље, па уза степенице на таван. Газдиница отвори некакав стар, дрвени сандук, препун рубља, извади кошуљу, гаће, гаалваре са четири закрпе, тозлуке и антерију. Све су то носиле прве три слуге, па кад се хтјели дигнути, газда Симо, по обичају, скинуо им одијело, што им га је прије покројио. — Ето, — рече, бацајућн одијело пред њега, па опет застаде и добро га премјери.