Дело

282 Д Е Л 0 Тако каже стара бајка: ЈБубило се иекад дво.је, Ћутала је, ћутао је; Сакрила је, сакрио је! Једног дана топло сунце Брзо склопи очи своје, Звездама се небо осу Да дочека оно двоје. Смрт је стигла. Њихне душе Као искре небу беже, Ал' им љубав, још кп тајна, Са срцима у гроб леже. „Једва... једва... сад сте своји!“ Треперећ' их звезде здраве, Док се они рају носе Вечну љубав да поздраве. Ал' ова их земљи враћа, Да лутају ко уздаси И срцима људским јаве Кад поноћнп стигну часи: „Вечног мира место губи Своју љубав ко затаје, Људског срда грех највећи Мртва душа тако каје!“ Тако прича стара бајка Те је младо срце снива, Жудећ’ силно срцу другом Да на њему отпочива. А кад прође време томе, Тад су само старе гатке, Што кб уздах пз давнине Буде мртве, жеље слатке. Београд, 1903. Јунија.