Дело

356 Д Е Л 0 под највишпм врхом Козјака, кроз чију долину тече Јадар, a на истоку Мосор, са југа се види спљетско поље, далеко Брач и Шолта, а на северу Каштела, па западно Трогир а све је надвисила стара тврђава Клис са истоименим селом на планинским литнцама. Пешпце смо пошли даље и, богами, вшпе од два сахата смо се забављали, лутајућн по мртвој варошп, газећи по праху прехришћанскога гробља. Најире he ти покажти рушевнне римскога театра, великог око двајестак метара. Значајно је, даје унутрашњи распоред показивао напреднцје и практичштје зчдање од данашњих јер је свако задње седиште било више од предњега, па је сваки гледалац имао слободан поглед. Даље смо виделн остатке старих двају куиатила; остатке граничних градских зидова из разнога доба, како се Солпн ширио. — Све је то још големо и чврсто. На рушевинама градске цркве из IV века лепо се познаје облик, па узвшиеи олтар за троја врата, који.ма ,је био издвојен од средњег дела цркве, као што је код нас и сад, па место и за оглашене, а најзначајнија је крстионица мермерна, са каналом испод цркве, кроз који је вода спровођена за саму тајну крштења. To је одаја са 8 зидова, под показује трагове позлаћеног мозаика, у среднни је стојала мермерна плоча, црвени стубови су држалу њеву таваницу. Вода је овде пуштана, и ту је крштење нзвршивано, а у три одаје иобочне стајале еу камените клупе за свлачење оглашених, и већ бела кошуља за покрштавање. Около је био ходник и водио је у одају где се миросало, ова је била у свези са црквом. Пут одавде до првохришћанског гробља „Манастирине" води кроз алеју рузмарина, који је овде, као што видиш, гробно, а не сватовско цвеће, па и не мирише као наш рузмарин. Овде ти је читав покор од каменптнх олупина, целих саркофага великих и малих, који нису однесени у спљетски музеј. Неке су гробнице остављене онако, како су и нађене (пошто је земља откопана и уклоњена). Кад се подигну врата, т. ј. каменита бочна плоча чије се ивице спуштају у ужљебљене дуваре дужих страна, лепо се виде лево и десно на каменитом подијуму два костура, а иосреди гробнице светњак, где се палило уље. Наместо данашњих воштаница лепо се очувала и једна каменита преса за вино и друго за уље, као што је Сењани и сад тамо граде. Гробље је, свакако, гранично са нечијим пољскнм имањем, те је н тај „тисак“ ту разумљив. Овде је у бли-