Дело

370 Д Е Л 0 ту је заслуга готова, ту ти је части и славе! He мучи своје претераним учењем, молим те! Ја и Марину молим да ми обоје то обећате. Ја не говорим да се тек говори, као каткад Букацки, јер говорим од срца, и то је највећа реформа, која чека идућа покољења, највећа he бити после увођења Христових начела у наше јавне радове. Пре неколико дана десило ми се нешто чудно у Перуђи, али о том други иут. За сад вас обоје грли ваш...“ Марина је слушала ово иисмо гледајући на врх својих ципелица, као оно и онај Снопчински, који се помиње у писму. Полањецки се иак стаде смејати. — Јесте ли слушали што тако скоро? Наше венчање још ни близу није, а професор већ тугује над нашом децом и заузима се за њих. To је помало нсторија мојега гнездашца. .Мало после додаде: — Право да важем, моја је кривица, јер сам му много што шта обећао. Наже се тако да могаде сагледати очи у Марини па је запита: — Па шта велите на ово писмо? Питајући на овај начин Полањецки је имао тако незгодан тренутак, у којем човек није оно што је и поступа сам са собом како је најнеугодније. Он је по својој иарави био пре прек него груб, а у извесним тренутцима женски нежан. Међутим сад, како у његову погледу тако и у питању које је управио на девојку, која је нрестављала овејану стидљивост, било је нечега бруталнога. Разуме се да је она знала да за удадбом долазе деца, али јој се то престављало као нешто неодређено, о чем се не говори, а ако се и говори, то или у алузији, која је тако нежна као сплет паучине, или у часу каквог узбуђења, кад срце лупа да искочи, заљубљеним устима на ухо, некако у свечаном расположењу, као о каквој светињи у будућем заједничком животу. Али овај непажљиви тон којим је говорио Полањецки, толико је заболео, колико и збунио. Само јој некако дође на памет: „А што он то не разуме?“. Сад она опет учини нешто што јој није у природи; јер се често догађа да се чељаде стидљиво и плашљиво, кад се нађе у незгоди, покажу јачи гнев, него што га осећају. — He би требало да сте такви према мени — повика збуњено — не би требало!