Дело

ПОРОДПЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 371 Полањецкому се још јаче даде на смех хотећи да изазове извештачену веселост. — А што се ви љутите? — упита је. — Па ви поступате самном како не би требало. — He разумем, о чему је реч. — У толико rope. Њему изумре смех на уснама, лице му дође црно од љутине и поче говорити тако опоро, као човек, који наједаред престаје водити рачуна о речима: — Може бити да сам глуп, али знам шта је доброта, a шта не. Натај начнн живот постаје немогућ. Ко од ништа прави ишта, нек криви сама себе, а кад вам је моје присуство тако досадно, онда идем. Дохвати шешир, поклони се и изађе. Марина није покушавала да га задржи. Још за неки тренут увреда угушиваше у њој сва остала осећања, а за овим остаде само утисак, као од удара маљем. Мисли јој ее раштркаше као јато птица, а над свнма се уздиже једпо нејасно осећање: „свршено је! неће се вратити впше!“ На тај начин сруши се она лепа кула, која се над њим почела тако лепо у ваздуху зидати. Празнина, ништавило, мртвило, живот без циља и срце пуно бола, ето шта јој остаде у будућности. А како се било близу среће!.... А то што се десило испало је некако неочекивано, тако неразумљиво, да се није у овај пар умела наћи. Она приђе сточићу, н стаде уређивати хартије без икаква смисла, иекако механички журно, као да је било много стало до тога да у том тренутку буде уређено. После баци поглед на Литкину фотографију и наједанпут седе а рукама поклопи очи и чело. После нешто времена паде јој на памет: да Литкина воља мора бити јача од воље обоје њих и засину јој тренутно зрачак наде. Стаде ходатн по соби п присећати се шта се то деснло, па се онда сети Полањецкога не само какав је био у последње време него п нре тога на две до три недеље. Сад јој туга беше већа него што је била увреда, и иостајаше све већа, заједно са симпатијама за Полањецкога. После поче себн говорити како ннје требало да се онако дусне, да је требало да прими Полањецкога и да га вали онаквога какав је, а не да тражп да се он дотерује према њену схватању. „То је жив човек, није лутка“, рекла је неколнко пута, и све је више осећала да је крнва, н све јој више падаше тешко на срце. По природн благо срце и веома склоно вољењу сад стунп