Дело

372 Д Е Л 0 у борбу са хладним разумом, којега је у ње било без сваке сумње, и који јој је сад узалуд говорио да право није било на страни Полањецкога, и да она раније није казала њему нншта за шта јој се не би могло опростити. Она је у себи говорила: „Ако у њега буде и мртва добра срца, доћи he опет“, али је у исто време обузе страх пред самољубом мушкараца у опште, a Полањецкога поеебице, јер је бнла веома разумна те је морала запазити: како је он много полагао на то да га не држе за повитљнва човека. Али баш то што бп онога којн га не би волео бунило против њега, у ње је све више говорило за њега. II већ после пола часа била је потпуно убеђена да је кривица само и једино до ње, и „да га је толико намучила у животу“, да је сад дужна уступитн пре њим, то јест да нрва пружи руку за измирење. To је ваљало по њеном схватању да буде у облику неколико написаних речи, које he ствар исправитн. „Он је толико пропатио због оног посла око Кремјена, да на ово има право.“ Готова је била чак и да заплаче због те велике патње. Надала се уз то да he он, тај друтитвенп човек, уметп да оцени: колико њу стаје да наиише писмо, и да he још то вече доћп. Учинило јој се да није ништа лакше него исписати неколико срдачних редака, таквих, којн би гнплп право к срцу, пошто he од срца полазити. Али каква тешкоћа! Писмо нема очију, које би се залнле сузама, нема лица које се у исто време осмехује п тужно и слатко, нема гласа који би дрхтао, нити руку, које се пружају. Писмо се може чнтати и разумети како се хоће. јер еу то само црна слова на листу хартије, који је хладан као смрт. Марина је цепала већ трећи табачиЈт кад се на одшкринутим вратима указа смежурано као печена јабука лице пана Плавицкога, с тек што обојеним брковнма. Он упита: — Зар пема Полањецкога? — Нема, тато. — А да ли he и долазити? — He знам, тато — одговори она уздахнувши. — Ако дође, сине, реци му да hy се ја вратитп најдаље кроз један час, имам нешто да се разговарам с њим. — Ох! н ја бих хтела да се разговарам с њим — помиели Марина.