Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКПХ 373 Она поцепа п трећи листић, узе четврти н стаде се размишљатп: да ли да целу распру окрене на шалу, или просто да се извини? Може му се шала недопасти, а извињење је много топлије, само — како је то тешко! Да он није одмах устао доста је бнло само да се пружи рука, али он излете као из праћке, та љутнца, тај тако мили.... Она подиже очи у вис, и стаде напорно радити оном црном главицом, кад наједаред у предсобљу зазвони. Марини стаде лупати срце као маљем, а кроз главујој пролетатн питања муњевитом брзином: — Да ли је он, или није? Отворише се врата — он. Уђе као вук погнуте главе, а у лпку невесео и очигледно веома несигуран о том како he бити примљен. Али она, кад га виде СКОЧ11 са срцем што јој је било као у птице, весела изгледа, срећна, дирнута веома тим што се вратио, прва потече к њему, мету му руке на рамена, па поче говорнти: — Ах, како сте добри! Како честит! А знате ли да сам вам хтела писати? Полањецки притиште њене руке на своје усне, поћута неколико тренутака, па рече: — Требало је да ме внкнете кад сам био на басамцима. Занесеп захвалношћу притиште је себи на грудн и стаде љубити уста, очп, чело, косе која се од притискивања раздрешише. Учинило му се да је у том тренутку нашао еве што чини праву и велику љубав. После је пустп и пастави говор: — Ви сте претерано добри. II ако је то лепо, алп то ме веома тишти. Дошао сам да вас замолим за оироштај — ништа внше. Ја сам се одма тргао Веома сам се једио због последњнх речи, и не умем вам казати: како ми је било жао. Пшао сам улицом; мислио сам можда ћу вас спазити на прозору, п да ћу вам на лицу познатп: да ли се могу вратпти. После нисам могао више издржати n ето дошао сам

— Ја вас молим за оироштај; до мене је била крнвица. Ево виднте ове иоцепане хартпје — писало сам, писала. Али је он очима гутао у тај мах one косе, које је она брзо уређивала. Са заруменелим лнцем на којем је сијала радост, и насмејаним од cpehe очима, учинила му се лешпом него икад дотле, сад је за њом жудио вшне него икад дотле.