Дело

374 Д Е Л 0 Опазила је и Марина како он гледа у њену косу и забуна јој се борила с чисто женском кокетеријом. Придавала је навалице тако невешто да су у све већим бућевим падале по раме* нима, а у исто време говорила: — Немојте ме гледати, или ћу утећи. — To је прво и прво моје благо — одговори Полањецки — а сем тога тако још нисам у свом веку видео. Он пружи опет к њој своје руке али се она стаде отимати. — He смете, не смете — понављаше она — мене је и оно стид. Ваљало је одмах да одем. Коса ипак полако дође у ред, па обоје седоше и почеше мирпо разговарати, и ако једно с другог не скидоше очију. — Погледајте поцепану хартију. — Искрено вам кажем да сте преко мере добри. Она подиже очн, загледа у поличицу над писаћим столом па одговори: — Зато што је била до мене кривица! Да! Само до мене! II држећи да неће моћи бити довољно великодушна, додаде мало после, поцрвенивпш до ушију од стида, а с обореним очима к земљи: — Ипак професор Васковскн има право у оном што пише о... науци. Полањецки дође у тај пар да клекне и да јој целива ноге Њена захвалност и доброта не само да су га обезоружала, него и потпуно покорили. — Ако је ико погинуо, то сам ја! — повика довршујући вероватно речима неку своју исказивану мисао. — Ви сте ме потпуио освојили. Она стаде весело трести главнцом. — 0, не бих рекла. Зар ја, оваква плашљивица? — Ви плашљиви! Да вам кажем само једну анегдоту. Познавао сам у Белгији две госпођице Вотерс које су имале мачка, крјега су веома волеле. To учтиво створење правило се тако добро, да га човек на рану метне, да зарасте. После једна од од њих добнје на дар ухваћена зечића. Шта бисте рекли! Мачак га се тако бојао, да је од страха бежао, где се могао попети. Једном пођу госпођице Вотерс у шетњу, и наједаред се сете да су мачак и зечић осталн у истој соби. „Ама да „Мату“ не удави зечића“. „Мату, та он га се боји да у свет од њега утекне!“ Оду мирно они даље. Врате се после једног са-