Дело

ПОРОДИЦА ПОЈ1АЊЕЦКИХ 37 б хата, и погодите шта је било? Од зеца остале само уши. Тако вам је и с нама. Ви се све као бојите, а од нас најзад остану само ушн! Окупи се Полањецки смејати, а и Марина пристаде уз њега; а мало после он додаде: — Знам да he и од мене остати само уши. У осталом није истину говорио, знао је да he бити друкчпје. Марнна се помисли па одговори: — He, нисам ја таквог карактера. — У толико боље — одговори Полањецки — јер искрено вам велим, по оном што сам у животу видео: већа саможивост осваја мању. — Или већа љубав подлеже мањој — одговори Марина. — Све то излази на једно. Што се мене тиче, признајем да бих по каквог Ирода волео овако да ухватим (ту отвори прсте иа пх стисну), али с таквим голубом као што сте ви сасвим је друкчије. С вама држим да би требало војевати за то да се не одричете себе толико много и да не волите прекомерно. Таква је ваша природа и ја знам коју узимам. Сви тако мисле, и онај Машко, којп није ни по чем Соломун, ивако мн је говорио: „Она с тобом може бити несрећна; ти с њом нећеш никад“. II у праву је био. Радознао сам какав he бити он према својој жени. Он је ненопустљив. — А веома заљубљен? — Није тако, као оно кад је једна кокетовала. — Није било ни тако зао као неки „господин СташаА — Ала he то бити диван пар људн. Она није ружна, и ако је нешто бледа, и има претерано црвене очи. Али се Машко жени за имање. Држао је да га она не воли, а кад се десило оно с Гонтовским (и то је један од конкурената!) био је убеђен да he се оне користити том згодом да ra одбију. Међутим изашло је сасвим друго, и замислите: сад се Машко оиет бацио у бригу што све иде као подмазано. Чини му се то подозрпво. Пзлазе сад чудновате ствари. У животу је и сам Краславски. Шта тп ја тамо знам!... Све је то некако врло глупо. Нема ту cpehe, бар не онакве, какву ја замишљам. — А какву ви замишљате? — упита Марина. — Ја мислим да је cpeha то кад човек узме девијку такву као што сте ви, и онда зна јасно шта га чека. — А ја мислим да је срећа у том да човека воле, али то још није доста.