Дело

376 Д Е Л 0 — Шта још? — Да се буде тога достојно и да... Ту Марина за неко време не умеде наћи речи, и најзад рече: — II да се верује мужу... и да се с њим заједно ради. VIII. Полањецки се није варао. Машку је ишло све тако глатко, госпођа и госпођнце Красловске држали су се тако угледно, да је био из дана у дан у. немиренији. Кадкад се сам због тога смејао, а како од неког времена није ништа крио од Полањецкога, то му једног дана рече с пуним цинизмом: — Драги мој, ово су сад просто анђелн, а мени коса капу диже на глави, има ту нешто. — Благодари лепо Господу Богу. — Та и сувише су идеалне, без пкакве задње намере, скоро без плана. Јуче сам им на прилику наговестио: да сам адвокат само зато што по мом мњењу синови из бољих породица треба да су ма што и ма чега да се лате. Погоди шта су ми одговориле? Рекле су да је п тај положај добар, као и ма који други, да је за њих свако заиимање добро — да само рђави и лени људн могу да се стиде рада. Потрошили су толико општих фраза, да ми дође воља да их бомбардујем примерцнма са прегледа краснописних као на пример: „Част је као стрменита бездна“, или што тому слично. Кажем ти, Полањецки, ту се нешто крпје. Држао сам да је тата; али он нпје. 0 њему сам се већ известио; станује у Бордоу под именом Мсје де Ленгле — и има своје домаће огњнште, не толико сопственим трудом стечено, него га одржава пенсијом, коју добива од г-ђе Крословске. — Шта то теби смета. — Баш ништа. Ако је тако оне су само несрећна женска чељад и ништа впше. Да, али да ли њнхови дохоци одговарају њиховој несрећи? Сети се да је имала терета. А после, видиш, ако су оне онакве, каквима се издају, а уз то богате онда сам готов да се зацопам, a to he бити глупо; а ако овамо испадне да немају