Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 377 ништа, или једва пешто мало, онда сам готов још пре да је заволим, a to he бити још глупље. Она има за мене дражи. — A to he бити једнно паметно у сваком случају. Али ти ипак мисли Ti на себе, а помало и на мене и на Плавицкове. Бнаш да ја немам обичај у таквом случају да попуштам, а рокови се приближују. — Моја се махпна још ложи — кредитом. У осталом ви држите у хипотеку Кремјењ. Кроз дан два биће прстен код г-ђе Краславске, после чега нмам наде да ћу дознатн што подробније. Ту Машко стаде монологовати: — Да такав рачунџнја човек, као ја, купује мачка у џаку, просто ми пе иде у главу. С друге стране, нема човека, бар од онпх, који знају свачије рачуне, а крји би и могао посумњати у богатство г-ђе Красловске. Г1а ипак оне су тако племените!!! Полањецки га прекнде очнгледно нестрпљиво: — Тврје је страховање савршено некорисно. Ти, драги мој, ниси нотпуно реалиста, јер си се увек правио оно што ниси, па и сад то чиниш, у место да гледаш оно што ти даје хлеба. Неколико дана доцније било је и веееље поводом прстеновања Машковог, на коме је била и Марина, јер госпођа Краславска, којој се допадао пан Плавицки, чцје су везе њој биле иознате, није избегавала додира с њим, као ни с Бигјеловима. Машко је довео све своје познанике са чувеним презименима, с моноклима у очима, с раздељеном косом на средини, већнном врло младе и већнном врло ветрењасте. Били су међу њима петоро opahe Вижа, ко.ја су се звали овим именима: Мпзио, Кизио, Бизио, Брелачек и Татуш. овали су их петоро заспале браће, јер су налазили побуда за живот једино у нога.ма, оживљавали су само у карневалима, а били потпуно укоченп, бар умно, кад штје било забава. Букацки се на њихов рачун веома шалио и волео их. Био је и барон Кот, који је начуо негде да је некп Кот некада у Денбну, па кад год би га кому представљали увек би сам додавао „од Денбна“, а кад би му што ко причао стално би одговарао: „Quelle đrole đ'histoire!“ Машко је њима говорио увек са „тик‘, а и они њему. Машко је на све њих гледао с висока, као и на Коповскога, младиИа којп је пмао главу необичпе леиоте, а очи исто толико дивне колико и глупе. Категорију умннјих пријатеља Машкових представљали су Полањецки и Кресовски. Дело књ. 28. 25