Дело

378 Д Е Л 0 Тако је нсто и госпођа Краславска позвала неколико госпођа с ћеркама, око којих су се врзли флегматично и безбрижно браћа Вижа. Девојачка срда ових госпођица, кад се Каповски приближио, мање су обраћала пажњу на његову духовну сличност са Хамлетом, која се састојала у том: да се његов мозак, ако не он сав, може сместити у орахову љуску. Неколико знатнијих голих темена допуњавалп су друштво у салону. Госпођица Краславска, одевена у бело, и поред поцрвенелих очнју нзгледала је врло примамл>ива. Било је у њој неке женске чари, која се заснивала на чудној, готово сањивој мирноћи. Опомињала је у неколико на слике Перуђина. Овда онда би живахнула као алабастерска лампица, у којој би изненадно засијала светлост, па опет се угасила, али не без дражи. Те вечери одевена у белу лаку халлшу изгледала је много лепшом него обично. Гледећи у њу Полањецкп је мислио: да јој је срце може бити доста сухо, као и глава, али да може бити угледна жена, а нарочнто за Машка, који особито на светски углед полаже. Њихов се живот указивао као хладан и суморан дан, у коме сунце не даје топлоте, алн у коме ни буре нема. Сад су седели при крају салопа, не нн сувише близу, али не нн сувнше далеко од осталога друштва; забављали су се ни више ни мање него што је ишао ред; у његову присуству до ње видело се таман толико осећања, колико треба, алп изнад свега се вндело како се он пашти да испадне вереник „correct“ а она му то враћала пстом монетом. Они су се пријатно осмејкпвали једно на друго, он је говорио више од ње, као будућп вођ и домаћнн кућни, а погледали су једно у друго у очи као да су најсрећнијн п најузоритији пар вереника што се може замислити у светском уображењу. — Ја не бих могао то пздржати — говораше сам у себи Долањецки. — II ту му наједаред паде па ум: како, док она овде овако спокојно и конвенционално седи насмејана, онај кукавни доктор, који „није могао душе од ње одвратити“, трули тамо негде међу повратницима под црном земљом, потпуно заборављен, као да га никад није ни било. II то га наљути. Осеhao је не само презирање за срце госпођице Красловске, него и та њена мирноћа учпнн му се нешто неукусно, неким духовним мртвилом, које је некада било у моди, а на коју су грмили песници видећи у њој демонско, али ко.ја се сада спустнла ниско и дошла на равно са моралним пнштавилом и глупошћу.