Дело

382 Д Е Л 0 гвоздене шаке и истераћеш штогод одатле. Тешко he бити за оне, који су ми поверовали па реч, и кажем ти овако у очи, да ми је теже за њих. Пмао сам, а и још имам велике наде.... To је сад моја болест. Али ако ми ее да времена, искобељаћу се како било.... Ако би имао колико толико домаће cpehe, a у њој потстицаја за рад.... У том стигоше до Полањецковога стана, те Машко п не доврши што је започео. А кад се стадоше праштати он наједаред отпоче: — Чујеш. Ти мене сматраш мало за хуљу.... а ја сам то много мање него што ти мислиш. Правио сам се што велиш, то је истина! морао сам се извијати као чпков, па сам у том извијању и силазио с права пута. Али ми је досадило, и отворено ти велим да ми се хоће мало cpehe, јер је досад ннсам имао. Стога сам се хтео женити са садањом твојом заручнпцом, и ако нема новаца. А што се тиче госпођице Краславскове, знаш ли да ми понекад дође: да баш волим да некако испадне да нема ништа, али опет зато да ни она мене не напусти, кад дозна да ни ја немам нншта. To тн искрено кажем, а сад лаку ноћ! — Но! — помисли Полањецки — нешто ново од Машка. Уђе на капију. Кад стаде код врата зачуди се чујући да код њега неко' удара у клавир. Слуга му рече да је то Бигјел, који чека на њега већ два часа. Полањецки се узнемири, али помисли: кад бп Бигјел дошао каквпм непријатним послом не би ударао у клавир. Изађе да је Бигјелу требао потпис Полањецкога, да би могао сутрадан рано да изврши неки посао. Могао си ми оставпти хартије, па ићи да спаваш — рече Полањецки. — 0 испавао сам се ја код тебе на софи, па сам иосле сео за клавир. Некада сам свирао тако добро, као и на челу, али су ми сад прсти отежали. Твоја Марина лепо свира, a то је красна ствар у кући. Полањецки се стаде смејати његовски крто н искрено: — Мрја Марина? Она ти је права еванђелска душа: „не зна јој левица, шта чини деснпца“. Нема ти опа, моје пиленце, ннкаквих претенсија и свира само онда кад је замоле: На то Бигјел рече: — Ти јој се санћим посмеваш; алп се тако посмевају само заљубљени.