Дело

Л Е Г Е Н Д A 403 је често пута недирнута. Кад што би усред ручка дохватио полупразан тањир испред свог сина, жене или шћери па докусурио остатак. Вино је куповао сам, и држао под кључем у орману у својој соби. Радњу је запуштао, и трудио се да сакрије од своје околине своју добит и дохотке. Новац што му је некад мио био, мучио га је сад. Крио га је од других људи и увиђао је да га без божије помоћи не може никако осигурати. Ocehao је, ако сви људи сазнаду оно, што зна он и његов син, a то је да пема Бога ни страшнога суда онда га никаква сила на свету заштити не може. Убиће га, отроваће, опљачкати имање било силом било преваром. Спас је само у једноме: не обелоданити свету да нема Бога нп страшнога суда, већ напротив уверити га, да их има. Ето зашто се он промени после ноћи од 12-ог августа. Постао је врло побожан, као нокада дотле, у веку. Држао је сваку среду и петак, није пропуштао ни једну службу божију. Својој је околини у свакој прилици нарочито напомињао, да има Бога и божијих закона, и да he сви они, који не греде путем божијим, пропасти п претрпети страшне муке на ономе свету. Чак. је и свога сина о томе уверавао, градио се као да је заборавио све пређашње разговоре с њнме или да се покајао. Кад се оно 12-ог августа увери, да нема нн од кога нити ни од чега да се боји — да нема Бога, па да може слободно уживати у сваком изобиљу; од тада је живот изгубио за њега сваку драж. Радости се претворише у муке. Страх да га ко не убије, не отрује, не пороби, злочпн у својој рођеној породици, од слугу недавши му мира. Сумњао је у свакога, свакоме је приписивао најцрње намере. Бојао се сваког, мрзео све — своју жену, сина, кћер, целу своју околину. Чак иунучићи, крје је некада тако волео, изгледали су му као неки мали зверови. Чинило му се да га н онп толико мрзе као што он мрзи остале људе. He би ли се страха опростио чинио је двоје: прво, крио је све од свакога, претварао се пред свима и био на опрезу од сваког II ако му нико зла желео није. II друго, свакога је уверавао да има Бога, добродетељи н страншога суда. Мислио је да he се спасти ако увери свет о ономе, у шта сам веровао ннје. Пмање му је бивало сваким даном све веће и Behe, али се он томе пије радовао, на против бојао се тога. Све је своје укућане сматрао као душмане. II најобичнијег задоволз-