Дело

'24 2 Д Е Л 0 ријски материјал у Библији нижи од чисто религијскога (стр. 43); да не постоји те сличиости у описима о потопу, коју Delitzsch налази (стр. 44—47); да је у суђењу о суботи Делич надмашио границе свога заноса (48—50 стр.); да он ннје црпео доказе о монотеизу из вавилонских споменика, него из Библије (стр. 50—53). Најпосле, Делнч није узео вавилфнске споменике као срество за библијску егзегетику, него као извор Библије, а такав рад могућан је само у слободњачкому протестанству код присталица деструктивнога радионализма (стр. 54—56). * Норед примедаба, које је овом раду г. Милашовом учинио Заремски у своме приказу на њ (Богоеловски Гласник, IV. књ. 1 и 2 св. стр. 108—110), дало би се напоменути још и ово: У оспову свему разлагању и суђењу Delitzch-сву о пореклу Библије из Вавилона, леже две главне мисли: 1. да је библијска писменост једна између „најмлађих" својега рода, и 2. да „већ одавно стоји непомичпо тврдо уверење код свију научио образовапих протестанских и католичких Богослова“, да Библија „ни.је религиозни канон, ни верска књига“. Те две Delitzsch-еве истине, још су за сада претноставкс немачких рационалиста-богослова, које давас ваучно најјаче представља берлински проФесор теологије Хариак. Нема сумње, да се на таквим основима, кад се узму за истину, може доћи до свакојаких резултата, јер сви резултати у опште и зависе од постављене основе и полазне тачке. А каква је основа Delitzsch-ева? — Споменици, по којима се тек претпоставља, да је у Вавилону цветала писменост п култура на 2250 год. пре Хрпста. Дакле, иа основу те голе прстпоставке, која још нијс утврђена, иде се на то, да Библија изгуби сву своју вредност и као историјски споменик и кав верска књига. Факат је од свега тај, да су народи Асирије и Вавилоније имали највише одношаја с Јеврејима. Будући заједничког порекла, дуго време га.зили су они заједнпчки једно исто земљиште, живили истим животом, одржавали једне те исте обичаје. У њих је и језик био заједнички, по корену. Халдејски језик био је само једна грана онога великог семитског корена, који је распустио био своје гране на Февикију и Палестппу, Асирију и Ара.м (т. ј. Сирију, Месопотамију и Вавилонију), Арабију, део М. Азије, Етиопију и северну АФрику, и образовао три посебна, али заједничка по кореиу језика: арамејски, арапски и јеврејски, који се држао средине мсђу првима. Учени