Дело

НА ИСТОК! ВЕНЕ У КАИРУ... Јењала врућина, прошло доба дана. Mope тихо пљуска, вјетрић лако пирка. Запало је сунце иза Мокатана, Па сада бруји галама и свирка. To ропче смјерно пред ханумом свира. И тихо ноћ је пала врх Каира. Далеко, далеко, куда сунце пада И страсно јури у загрљај мора, Ханумо красна, позови ме сада, Да веслом режем до твога чадора, Што га китиш златом и камењем драгим И дахом ти благим. Позови ме тамо. Страст ме обузела, Хоћу груди пуне, хоћу лице твоје, Хоћу да се свијам око вита тјела, Да те љубим хоћу, кад славуј запоје, Хоћу да дадем у те часе касне Пољупце, чедо, медене и страсне... Нијемо море полегло је веће, А благи мјесец сјајне звјезде дира. Ја кб да гледам сунце моје cpehe, Гдје тужно поје и тужније свира. А срце дршће, стрепк, нема мира. II тихо ноћ је пала врх Каира...