Дело

0 ВРАЧНИМ ПАРНИЦАМЛ 73 чају кад ти услови не бн билн испуњени, трајност брака, као и сваког другог уговора, не би могла бити силом изнуђавана, насупрот интересу п заједничкој жељп странака. Међутим такво гледнште на брак, учење да је он обичан уговор не одговара не само хришћанском моралном учењу о браку, већ се противн шта више и самом појму уговора. У уговору свака уговорна страна обично тражи само своје, заступа и тражи само своја права и интересе. Отуда ако би се потпуно сложили с тим гледиштем да је брак један обичан уговор, ми бн тиме негнрали његову моралну садржину. По природи својој, као што смо већ видели, брак је потпуно самопожртвовање две личности једне другој узајамно, самопожртвовање, које потнче из њихове узајамне љубавн, a такав појам брака ни у колико се не слаже с појмом обичног уговора. Уговор у основи својој претпоставља разлику, подвојеноет па шта више и супротпост интереса, који се помоћу њега доводе у склад или ако би се интереси и подударали, уговор претпоставља неповерење .једне уговорне стране ирема другој; иначе, нри потпуно.ј подударности интереса и прн потпуном узајамном поверењу с обе стране сваки уговор би био излишан и не би нмао никаквог смисла. Па пошто се сагласност или погодба, која се постиже обпчннм уговором, изазива: или неком неподударношћу интереса или неповерењем људи једнпх према другима, то као такав он је свагда егоистичан. Он се оснива свагда на начелу обостраног уступања по могућности једнаких по својој вредностп услуга ирадњи. Закон, који управља уговорним односима јесте управо закон награде, који се манифестује у захтевању труда за труд, добити за добит, продукта за продукт и т. д. Циљ уговора налази се свагда ван самог уговора, јер у сваком уговору видимо однос лица према ствари нли према лицу поводом стварп. Закључујући међу собом уговор л>уди тим начином обезбеђују своја лпчна права; они у уговору траже поуздано средство за заступање и одбрану својих специјалннх интереса. Уговорне стране стоје једна према другој тако рећи у приправностгг, будно чувају она своја права и интересе, што су уговором обележени, и ако једна страна доиста цени и поштује права и интересе друге стране, то бива у толико и дотле, у колико и докле она друга страна према првој тако коректно држање не нарушава. Обичан грађански уговор, дакле, заснива међу људима односе, који су свагда чисто условни