Дело

86 Д Е Л 0 — To се зове ићи право мети — рече Кресовски, који се одмах сложи с г. Јамишем. — Али се иде што се, на жалост, не може никако друкчије — одговори Јамнш. Полањецки погледа на часовник. — Ја морам у једанаест бити у својој канцеларији, али, ако дозволите, господине одборниче, доћи ћу овамо око једног часа по подне да прегледам услове и да их потпишем. — Добро. Ја вам опет унапред кажем да знам да се не могу услови удесити тако да се људи тому емеју, али рачунам псто тако да и г. Кресовски и ви, г. Полањецкн, нећете тератп до крајности. — He, не; можете бити уверени, господнне, да не миелим бити сувише ревностан на рачун туђе коже. Кад је то рекао Полањецки изађе и оде својој канцеларији, где га одиста чекало неколнко врло важних послова, о којима је сам морао решавати, како није било ту Бигјела. У подне потписа услове, који су били потежи, али не еувпше оштри, затим оде на обед где се надао наћи Машка. Али је Машко вероватно морао бити код Краславских, a уместо њега први на кога је наишао био је Плавицкп, одевен као и обично веома брижљиво, утегнут као што ваља, свеж, али туробан као ноћ. — А шта ви ту, драги течо, чинпте? — упита га Полањецки. — Нешто ми нису све козе код куће. Нећу ручати дома, да не бацам у бригу Марину — одговори Нлавицки. — Морам куда било. Крилце од пилета, кашпчица компота — то је све што ми треба. Седи, ако не нађеш веселнјега друштва. — Па шта је? — упита Полањецки. — Пропадају старе традиције — етотоје! — Охо! To није за вас баш најстрашније. Плавицки га погледа мргодно и свечано, па рече: — Данас се отварао тестаменат. — Па шта? — Шта? Сад причају по Варшави: „Сетпла се и најдаљих рођака!“ Красно се сетила. Оставила је и Марини, али знаш колико? Четири стотине рубаља доживотно. II то ти је милијунарка! Тарсо се што оставља слушкињи, а не рођаци. — А вама?