Дело

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 87 — А мени ништа. Управитељу имања оставила петнаест тисућа рубаља, а мене ни да је поменула. — Шта да се ради? — Гину старе траднције! Колико нх је некада долазило до имања наслеђем, и зашто? Јер је било међу рођацима љубавн и солидарности. — Ја и сад знам таквих којима је припало доста хиљада по завештању. — Да. Има и таквих, има! Има таквпх доста, али ја не долазим у ред истих. Плавицки наслони главу на руке, н из његових уста изађе нешто налик на монолог: — Тако ти се то нађе увек за по кога понешто п нонеко.... Ту добоко уздахну и мало после додаде: — А мени нико и ништа.... Полањецкому пак изнепада паде на памет несташна мисао: да разведри мало пана Плавицкога, те рече: — Та, опа је умрла у Риму, и завештање што је овде нисано је Бог те пита кад, а како сам слушао, имала је она и сасвим други и друкчији завештај. Ко зна да једнога дана из Рима не бахне какав кодицил завештања, и мој ти теча хоп! па милијунар. — Тај не he бахнути! — одговори Плавицки. Али су га речн Полањецкове ипак мало покренуле, почео је погледати у њега, почео се усправљати, као да је столица, у којој је седео горела, најзад му рече: — II ти држиш да је то могуће? А Полањецки му одговорн шеретскн озбиљно. — He видим зашто то не би могло бити. — Кад би Провиђење хтело.... — II то може бити. Плавицки се обазре по сали, били су сами; наједаред одгурну столицу и рече показујући на прслук: — Момче, ходи амо

Полањецки наже главу, коју Плавицкп двапута цмокну, a затим додаде узбуђено: — Дао си ми снаге, подигао си ме.... Нека буде како Бог хоће, али си ме оснажио. Сад ћу ти признати да сам јој писао. Нпшта више, до само да се сети да смо мн овде у животу. Питао сам је кад he изаћи рок једном имању што се даје под