Дело

88 Д Е Л 0 најам. Нисам имао намере да ја узмем то имање, али сам јој скренуо пажњу.... Нека те сам Бог награди зато што си ме оснажио. Можда је тај тестаменат направљен пре мојега писма, па је она после отишла у Рим, путем је мора бити мислила о мојем писму, па и о нама — и, велим, може лако бити— Сам Бог нека ти плати. Мало још па му лице дође сасвим ведро, он спусти руку Полањецкому на колено, цокну језиком и повика: — Знаш шта, момче? Можда си у добри час рекао! А кад би ми попили боцу Мутон-Ротшилда, у част оном кодицилу, шта велиш, а? — Бога мн не могу — рече Полањецки, који се поче мало стидетн своје измишљотине — не могу и нећу да пијем. — Мораш. — Часну реч дајем, не могу. Пмам трнста послова, те нећу да загревам главу ни за што на свету. — Тврдоглави јарац, правн јарац! Онда ћу ја сам да попијем за срећна часа. Нареди да му се донесе, а затим занита: — А каква ти то имаш посла ? — Разнолика. Одмах после ручка морам бити код професора Васковскога. — А ко ти је тај Васковски? — Ах, да — учинн Полањецки — и тај је наследио од брата, који је био рудар, и то знатно наслеђе. Али он све дели невољнима. — Раздаје беднима, а иосећује најбоље рестаурацнје, таквн mii се филантропи допадају! Кад бих ја хтео шта давати невољнпма, себн бих све укратио. — Он је био дуго болестан и лекар му је препоручио здраву храну, али он и ту једе само оно што мање кошта. Живи у једном ћумезу, гаји птице, а има две велике собе, и знате ли, течо, ко у њима ноћива? Деца, коју скупи по улицама. — Мени се одмах учиннло да му фалн четврта. Ту се пан Плавицки куцну по челу. Полањецки не нађе Васковскога, али, попгго се састао с Машком, око пет часова по подне отиде до Марине, јер му је ипак криво било за ону шалу, коју је правио са Плавицким. „Онај he матори да потегне подоста вина на рачун оног коди-