Дело

108 Д Е Л 0 номских односа, за стварну потребу циркулације довољна много мања сума сптнога новца.1 Пптање је само у колико је могао тај сувишак ситне монете утицати депреспвно на њену трговачку вредност. То ћемо моћн впдети тек онда. ако претходно испитамо целокупну циркулацију земаљску. Јер у случају да се у сребрној монети осећала оскудица, или ако бар њоме није била претрпана циркулацпја, овај сувишни бакарни п никленп новац могао је наћи унотребе замењујући недостатак сребрне монете, и према томе се не би више осећао у цнркулацнји као сувшиан. Према томе на трговачку вредност ситнога новца не би внше утнцао само однос ситнога иовца према броју становника, однос који само више мање тачно репрезентира однос количине једне монете према потребама које она има у циркулацији да задоволш; но бп трговачка вредност и ситне монете била одређена односом између укупне количнне и сребрне н никлене н бакарне монете према броју становнпштва т. ј. односом између укупне количине монете са ненотиуном унутарњом вредношћу п потребе коју та монета има да задовољи. Да видимо да ли је то тада у Србији бно случај. Монете са унутрашњом вредношћу мањом од легалне вредностн било је: У бакру . . . . Днн. 1,934.737 У никлу . . * * V 3,200.000 У сребру . . * * V 9,600.000 Свега . . „ 14,784.737 Према броју становника који је Србија на крају те 1885 године могла имати долазило је дакле на свакога становнпка Краљевине по 7-70 динара те монете. Од те суме долазнло је 2'70 динара на бакарни н никлени, а 5 динара на сребрни новац. Према нормн пак коју су усвојиле државе Латинске Уније ситне сребрне монете може бнтп нсковано до 0 динара на станов1 Недостатак који се осећа у петпарцнма, могло би се уаети да свсдочн иротпвпо. Али у стварц ту постоји пезадовољена потреба за само један тип снтпг мопето, и она се може задовољити тако, да укупна количина ситне мопете, пе буде ни у колико повећана. То се даје постићи на тај начин, што се ири пуштању у течај оног типа у коме се осећа иотреба, повлачи равна колнчина новца другог-тииа. У онште из тога што сс у циркулацпји осећа потреоа за .једним мопетарпим тииом, никад се не сме изводпти закључак да