Дело

138 Д Е Л 0 народ устанс против мреке тираније, а он мртав устати не може... Такав је један његов сан, такав и други. Он неће лако погинути од „енглеске пушке“, јер ће попут смелог орла, својим несаломним духом пребродити и савладати све препоне, он „непобједни борац изнад бојне таме, ком вијенац с,ја.“ II на светлом вису, што ће га створити потоњи дани, он ће сс у своме триумфу издићи поносно, као кедар врх Ливана! Светска пучина зашумеће његовим именом „и њега ће дићи, од похвале плиме у бесмртни дом...“ Такав је други сан, такав и трећи. четврти и тако редом. И само то, и само то. „О иревишља мис'о што те трон вјечности Свеможношћу виси изнад свих мирова, Само једном искром божанске милостп Запали ми чело муњом иламенова, Да генију младом иоезије моје Захори се пјесма, слпчпа треску грома Кад се бурним летом облачине роје У огњеној грози муњевнога слома“, „Кад се „Наша мпс'о“ лавором узгаји II к небу се вине огаљ жарких хвала, Попоћ гроба мога пека се засјаји Бљеском окруљепа мојих идеала!“ Такав јо он, песник наш! Он „тужни осветник“ свсти и казнн варварство „крвљу оскврнућа“; његово „врело чело што жалосно сања“ норобила, похарала прошлост и сад само њиме „туга лебди, плови“. Његова осетљива душа „с чежњењем сања умирућу љубав изобилних страна“. Он не воли „пропис обичајне дворбе, с удварањем смешним при жагору сале. Гдје изрази празни бесмислене хвалс размажава предмет утакмичке борбе“. Не воли он нн овај свет, хоће и љубав да мења и стреми „мору осјећања где обала нема“. Надам се да сам вас всћ и сувише уморио и да ћете свесрдно новеровати мојој оцени, не тражећи цитата у доказ. Јасан вам је и ква.штет осећаја, који тако раскошно прожима поезију г. Павића. Сав значај њихов може се свести у оно Нранково „много хтео, много започео“. ГлсепМа роЈДагчт не допушта више иросте бесмислице, у паради крунних речи. Не донушта ни она бескрајно смела ноређења ни оне неодмерене и петачне одлике: „Пред мраморним нрагом слободнога храма Да засија дивно стуб великог циља...“