Дело

148 Д Е Л 0 Тад галија мрачна своје јадро шири И гоњена ветром у даљину хита. И опет .је тихо, тек неранџа мири И умива гране у плавкастој води. Те приморске бајке дал' се сећаш јоште, И часова слатких уз њу проведених? Да ме љубиш кад се ниси клела мени Ал’ ти очи беху препуне милоште. Милутин Јовановић