Дело

156 Д Е Л 0 испитао, а и да сам, тешко би ме шабачко начелништво прнморало, да му и о томе рачуна дадем! Мени је као писцу срнски г. ђенерао исто оно што и други српски војник! Узвпси ли га његово јуначко делање над обичним људима и ја ћу се са осталом светином његовој величини клањати! Остане ли и иосле тако сјајних прилика мален и незнатан?... Онда, нека ми суд покаже нисца који ће га прославити! Ја се сеђам да сам једанпут за новце иаписао један доста леп надпис на гробу једнога човека, за кога .је јавно мнење говорило да .је кајишар; сећам се да се стих свршавао: II многа суза тече за њим! Грађани се гласно смејаше, п окренуше цео мој озбиљно смишљени надпис, у подсмех: „Бадава Ђуро, рекоше, истину си написао, многи плаче за њим, јер је многога упропастио!“ Ово се не може на г. ђенерала односити, али може на свакога који би желио да га више славе него што је заслужио! А да сам г. ђенерала Ранка у његовој ратној званичној дужиости узнемирио, то је шабачко начелство само измислило: Ја н. пр. чланове овога суда у њиховој званичној дужности могу само овде у заседању узнемирити! А ако би њина дела у каквоме листу, или на каквоме јавноме месту било у виду приповетке, шале или озбиље претресао, суд би ме морао као справедљивога илп несправедљивог критичара сматрати — и иишта више!... А зваиична дужност срискога саветника и привремепог ђенерала само је у рату и за време ратовања, и у вршењу те дужности. Њега је само непријатељ са наоружаном силом могао узнемирити, или опај бунтовник који би покушавао или начинио неку буну у његовоме логору, а никако ја, миран писац једне невпне нриповечице, коју сам слушао из уста једнога рањеника! Даље: ја сам ту приповетку писао августа месеца 7 год. н у њој се ириповада и само приповеда о нашем ратовању у год. 1876. И онда како сам га могао у знмушњој његовој дужности узнемирити, кад у то доба ја ни сањати нисам могао, ко ће са дринском вој-