Дело

ЂУРА ЈАКШИЋ ПРЕД ПРЕКИМ СУДОМ 155 Вема ли ту народ право кад га јавно исмева? Ја мисдои^ да има! ЛПта више да му ни сами турски судови за тако исмејавање не би замерили! ДД' то је шала, ево озбиљнијега примера: —п Наполеон I подиже до онда још невиђену војску прт&ггб" Русије... Ђенерали његовога доба саветују га да то не чини, мислиоци га осуђују, критичари га критикују; потомство оних у руском снегу смрзнутих проклиње га. Па ко је ту крив? Р1ли он, што је толнку и тако дичну војску упропастио, или они који су га критиковали? -Ја сам убеђен да је Наполеонова кривица, а критика његовога доба заслужује само признања. То су само примери које сам навео да разсветлим ствар са које сам овоме суду предат; и од којега се надам — не милости, јер где кривице нема ту би тражење милости или саучешћа подличење било. -Ја од суда очекујем само правду! На тужбу начелништва шабачког спровела ме је овдашња иолициска власт, 24 ов. мес. варошкоме суду, и тај суд је нашао да у моме делу има кривице! У тужби се тој удара гласом: да сам ја у мојој приповетци „Рањеник“ тенденциозно насрнуо на г. Ранка Алимпића; и да сам тиме хтео њега у његовоме патриотскоме делању спречити, да сам га тим мојим списом у његовој званичној дужности узнемирио; и сувише: да сам у описивању своме тако далеко ишао, да сам чак и нашу давнашњу идеју: сјединење српства хтео осујетити!... тако некако стоји у тужби? А најпосле свугде из целога списа провирује мрзост мо.ја противу г. ђенерала... За тим се наводе неки параграфи, по којима, по мишљењу или по вољи шабачког начелства, треба да будем, осуђен! По моме уверењу цела је тужба неоснована! Ја г. ђенерала не мрзим, нити га имам ради чега мрзити; та ми међу собом у целоме веку нисмо имали никаквих узајамних радова, ми нисмо имали прилике ни свађати се, ни мрзити се, ни мирити се! А да л' га баш волем и поштујем као н. пр. Ајдук Вељка, Ђ. Хорватовића, Мијајла Илијћа? 0 томе још нисам моје срце