Дело

ЂУРА ЈАКШИБ У НАРОДНОЈ УСПОМЕНИ Просту, а велику науку Христову најпре и најбоље су разумели и схватили рибари и блуднице, а то је најнижи слој ондашњега друштва. Да ли је великим идејама уопште суђено да тим путем нролазе, није моје да расправљам; тек у овом случају, који и вама износим, види се исти пут. Великога песника нашег, управо душу његову, боље су појмили они што их бројимо а не именујемо — јер их има „ихже нћстњ числа“ — него позвани да о њему своју реч рекну, реч по којој треба потомство да га цени. Јер док ови нишу о њему: „како је био незгодан човек, како су га, због парави његове, морали избегавати најбољи другови његови, те је био упућен једино да се дружи с ђацима и неозбиљним људима; како је био много размажен па зато ненодесан“ — дотле они, непозвани, у њему виде оно што .јесте, опо што је он, оно што је дао и са чега је био и остао велики: виде песника. Ево један пример: Ј: Ф :Ј: Вило је то 1891 године. Нас неколико задоцпимо на воз и останемо да преноћимо у‘ Паланци. Вратимо се у гостионпцу код чика-Гиме, где смо и раније били одсели, и решимо да ту поћ проведемо другарски поред чаше вина. Гостионичар беше врло задоволшн, отвори нам собе а млађи прихватише наше путничке ствари. Како .је било