Дело

Т.УРЛ ЈАКШИЋ У НАРОДНОЈ УСПОМЕНИ 191 још ркно, пођосмо да се мало прошетамо и походимо наиф познанике у варошици, а гостионичару наредисмо да нам приправи вечеру. >Кад смо се вратили, сто беше постављен. Заседосмо и црч($)а се донесе, права гурманска вечера, коју је требало обилато залевати добрим смедеревским впном. II онда већ — дошао је прво разговор, разуме се политички. Сваки се ту осећао позван да понешто рекне, да своје убеђење брани. II, као што то увек прн политичким разговорима бива, подигли смо толику галаму као да делимо имање. Чудновато како нам време брзо прође. Ко зна докле би та галама трајала да је чика-Сима не прекиде стављајући на сто пуне тањире прженица. — Изволите, господо! То је мезе пок. Ђуре Јакшића. Казговор пресече. — Шта велиш? — упитах га. ЧЈ — Мезе Ђуре Јакшића. То је он необично волео — Од куд ти знаш то? — Бог с тобом! — рече он зачуђено. Ко би знао, кад ја не бих! Сто сам га пута послужио. Неко викну: «/ — Паметан је то човек био! И цео сто одобри, и тањири се часом испразнише.. Чика-Сима је налевао чаше. Ја га запитах. — Зар сН ти познавао покојног Ђуру? — То ми је био најбољи пријатељ. Нисмо се растајали док је био у Јагодини. Ено и сад слика, моје и моје жене, што је он радио. Неко га позва и он оде. Ја се окретох другу, учитељу, што сеђаше до мене, и запитах га: — Говорили он збиља? — Збиља. Што се ти чудиш? — Та не чудим се, али опет.... — Ђура је предавао цртање у јагодинској гимназији. Сима је био гостионичар, богат човек, без искре ћивтизма у себи. Заволео је Ђуру због онога што је вредило у Ђури.... — Зар је он могао разумети....