Дело

1«>4 Д Е Л 0 успомена. II, чини ми се, кад бих, не дај Боже, полудео, ове би ме слике врнуле натраг. Сетиле би ме Ђуре н оних тренутака кад је све ово радио, сетиле би ме наших разговора и лепнх шала, а он се тако умео шалити! -Ја приђох разгледатп слике. Нисам мајстор у тој врсти уметности, али сам и у овим сликама опазио оно — на што су ми други пажњу скренули — што се редовно на Ђуриним сликарским радовима могло опазити: глава је израђена марљиво, лепо, нарочито горњи део; али даље, све је ишло брже небрижљивије; падало је у очи просто како је сликара воља остављала и како .је једва чекао да заврши посао који му је додијао. Али то не рекох Сими. У осталом то му пе би смео рећи ни онај који се боље од мене у томе разумевао, јер се овај толико одушевљавао да бп се био готов тући. Вратилн смо се опет натраг столу. За све време до доласка дпевног воза из Ннша говорили смо само о Ђури и кад ја пођох и поздравих се, чича-Сима рече да ће да ме исирати. — Олакшао сам души. Разговарао сам сит о Ђури с човеком који га као и ја воли! Ово је мислим Ђури већи споменик у души једног честитог човека, од онога бронзаног и каменог, и зато га и предајем читаоцима Српске Књиге. Јанко М. Веселиновић