Дело

ТаУРА ЈАКШИЋ У НАРОДНОЈ УСНОМЕНИ 198 Знао Је да му треба, и кад му је затребао — а то је врлр чесцо било^— тражио је свуда, од свакога; а кад га имао, он га је просто бацао. Седне за сто. Колико је год друштва у кафани, он части. II, разуме се, одмах све Иотроши. А та мана убила је све што је добро имао уд*?ш*1а других људп. Можда бих и ја о њему мислио као и други да нисам био богат. Али, како сам имао, па како и за мене баш новац није толико вредио, ја сам код њега запазио оно што је добро. А било је у њему пуно добра. Прво, није хтео лагати; после, није се хтео никоме умиљавати; волео је креснути у очи него да му Бог здравља да!... А то му је много невоље нанело. Јеси ти познавао Ђуру? — Врло мало. Свега сам једаниут био у његовом друштву. — Штета! Вредило је бити његов иознаник, а већ пријатељ то нарочито! То је био пријатељ, редак пријатељ. Крви испод грла да ти наточи!... — Молим те, чика Симо, па што понеки вичу на њега? — Па да видиш, он је може бити понекоме и натрунио. Кад се први пут познаш с њим, он ти не чини уиечатак човека о коме си мислио. Сасвим други. Изгледа ти просто као некн паор. Тек доцније, кад уђе у разговор, кад нлане или се чиме одушеви онда сене његово око и ти се и нехотице повучеш јер осетиш да говориш с великим човеком.... Сила је био, сила. Помисли само! II чича-Сима поче декламовати његове стихове из „Првих жртава“, „Братоубице", „Искушеника“ „Мученице“.... Цитирао је неке страшие епиграме појединим власницима са којих је весели Ђура или прелетао с једнога места на друго или бивао отпуштан из службе... II да видите како је поезија Ђурпна преобразила овога паланачког механџију. Његово ми лице поста интелигентно, његови разговори врло пријатни.... Одушевљен онако узе ме за руку и одвуче у своју намештену собу, раскрили тешке завесе и ја видех на зиду две слике. — Ево, ово ми је најдражије. То ми је најсветија