Дело

214 Д Е Л 0 на ето, он зна да је крив, поштеи човјек, на је узима к себи! Не чини зла, рече мати, иојачавши глас, јер знај, да ти је већ отац умро од тога зла — кад смо му рекле, грозно је заклео, и у тај га је час ударила Кад сам још и то чуо, изгубио сам памет. Пред мојпм очима ускрсне жртва моје Софије — ох! —V куту је била сјекира, требали је ради сељења, зграбим је, и оштрицом расколим главу сво.јој трудној сестри, а онда повичем: — Сад више не треба ни тебе! — па потрчим за матером, па убијем и њу. Што је било даље, то зпате. -Ја идем у смрт — јгр то и јест најбоље по мене. Сутра ћу се састати са својим * оцем, матером и сестром и све ћемо се међусобно опростити. И Софија ће бити тамо, и она се смирила, али тамо, гдје је све јасно н све истина. Поздравите ми несуђеног свака: — ах — што ћу му ја! Нека узме такову, која ни сама ни ко од њезиних пе зна иишта о невољама, које ју чекају. Кад је друго јутро отац Кризостом дошао са губнлишта кући, пође најприје к својој рођаци п ондје је дуго и дуго плакао. капља