Дело

•234 Д Е Л 0 — Ах. — одахну газдиница, не обзирући се на њега, па се завали на душек и, покривши се танким, провидним чаршафом, подметну руке под главу и гледаше у таваницу. Стојан више није могао заспати. Опет застења и поче се преврћати с једне стране на другу, дрхћући и тресући се као у грознпци. Два пута хтједе скочити и бјежати из собе напол>е, у мрак, али га нешто задржаваше, те је чешће провириваО кроз ону рупу. Пзненада газдиница скочи. Затресе се, погледа према пенџеру и, опруживши обје руке као да се од нечега брани, запишта: — Стојане! Стојане! — Шта је? — одазва се Стојан мукло, не дижући покривала са главе. — ћно нешто под пенџером... Нешто! Да видиш... -Ја се бојим... Нема ништа, — одговори он и увуче се сав под покривач. — Има нешто... Има... Ходи! Стојан скочи и полети према пенџеру. Објема рукама размакну лозове гране и загледа се у ноћ. А газдиница задрхта, зацича онет и уплашено се приби уз њега... XI. Кад је од газде Симе најпошље стигло писмо, које му .је иеко други писао, а у коме је на дуго и широко причао о својој болести, о оздраљењу, о томе како се ужелио куће и укућана, те како ће се кроз два дана вратити, — Стојан га прочита и љутито баци у крај. Било му ипак криво, гато његов.о царство (како се сам изразио) за мало трајаше и што се газда тако брзо враћа, да му опет запови једа. /Бутито устаде са газдине гаилте, на којој је сједио, увуче руке у џепове и замишљено поче ходати. Опет се саже, дохвати писмо да види је ли добро прочитао и опет га баци. Једнога муштерију, који поче завпривати у конопе, дочека врло осорно, нити му хтједе продати, а другоме зацјени кахву два пута скупље