Дело

БИО САМ СРЕЋАН! Иа очи моје слатки неће сан, Ја бдијем дуго, о, колико доба!? Тмина је свуда, ту не свиће дан, Ах, гусга тмина као у сред гроба. Самрти страшне мене гони сјен, Мад главом ми се црна судба љуља, Ја гледам в.јечно горак осмјех њен, И тонем дубоко у понор муља. Дубоко тонем; нада мном у вису Трепере звјезде ко дјечињи сан, Ах, све су св'јетле; знадем моје нису, Она је згасла ње не има ван. Давно је бпло... не сјећам се... давно, То само можда зпаде вишњи Бог, Срећан сам био и царево славно, Ал’ то је било прије живота мог. Искуством дугим и тегпким познадо, Да на овом св’јету иема среће, Ил’ се чов'јек дизо... ничице падо, Удару судбипе избјећи неће... Алекспиац, 1903. Авдо Карабеговић