Дело

350 Д Е Л 0 III домовини Тебе да волем? К6 мајку да волем хоћеш? Тебе, која нас и дан и ноћ вас, Злостављаш, гонпш, на муке мећеш? Да ли ти игда срца имаде за нас? Нисп ли нам ти живот помрачила У раној зори млађаних наших дана, II капљама крви из тешких наших рана Гасила жеђ? Зар ниси ти то била Која си нас оковала, бацила у мрак, Очи наше да не виде нигда сунчев зрак? Младости наше и снаге наше цвет, Зар ниси прогнала, у туђ, даљни свет? Зар нас не предаде ти без осећаја, На муке и патње, без конца и краја, Број и смисо којих ни ти не знаш сама. А'л срамотне пеге, поруге и срама Само чистОхМ крвљу могу се опрати! То ваља да знадеш и то упамти. Ти допусти да нас отровом море II да свето дело наше у клици разоре Тебе да зовем мајком. Тебе? То хоћеш ти? Што начини од нас? — Живе авети! II рад свег тог да те љубим, мајко? — Ох, реци само! Па ипак зато, сва чуства, мисли, свак дамар мој Сваки удар срца, до последњих дана, II моја љубав и живот мој, — вазда је само твој! 0, само још једном да ми те виде моје очи, Још само једном, јасно небо твоје! II даљну реку у тихој самоћи И добри онај народ убоге земље моје. Ох, да ми је да само један дан мрачне и одвратне предмете*. најјадпије реалности озари светлим зрацима Парнаског супца. У целој руској литературп, Мелшпн у својој струци нема ниједпог рпвала, сем Достојевског, чпји се „Мемоари“ могу само мерити и упоређиаати са Мелшиновпм ирпчама