Дело

II Е С М Е 349 Али што ћу јадан, када моје очи Кад се пробудише из сна тешке ноћи, Домовину моју видеше у туги, А све узвишено у сраму и руги. К’о ваздушне слике од Фата-Моргане, Расуше се наде, несташе обмане. Рец’те ми ви сад, песници, самн Могох лн се ја тад здружнти с вами? После овог жалосног обрта у несникову животу, дуго, дуго време није се чуло пи гласа о њему... Тек доцнпје, кришом и странпутииама, почеше стпзати у Русију понекп Мелшпнови песнпчкп производп, које је он у изгнанству ппсао, „сузама п крвљу“, —- као што нам песнпк сам у својој ,.Посветп“, псповеда. Ови његовп нрвп, тужнп гласовп из далеког Спбпра, жудпо су се слушали у маломе кругу његовпх прпјатеља изазпвајућп онште дпвљење и нрпзпање. У овим својим првпм песмама, у живим бојама, вапредном пластиком, роб-песнпк црта мрачно — суморну п хладну природу леденог Спбира, пстпчућп у њима моћ п јачину северне нрпроде. После кратког времена његовн песппчкп ироизводи из узаног круга његовпх прпјатеља продреше и у шире кругове руског књпжевног свега п набрзо заузеше једно од најугледнпјпх места у руско.ј литератури. Она топла п пстинита љубав нрема своме народу, она неизмерна жеља да се жртвује за његово добро, п оно самопрегоревање и епско јуваштво, којим се одликују Мелшинове песме, жпво потеећају на Некрасова, песнпка .јада и беде руског народа. Стога и Мелшнн добп пме: други Некрасов. Мелшинови песничкп производп, одлукују се ванредном пскреношћу, слободом п смелошћу која нп од чега не преза: а сетнп прекор п његова тужна чежња за домовином. које као нонекп сунчанп зрак пз црног патмуреног пеба, пз његових песама пробпја, даје његовој појезији особиту песнпчку лепоту и чар. Такав ј’е данас Мелшпп. Док је песнпк дошао до овог ступња па ко.ме се дапас иаходи, у н»еговој души морао се догодптп пеобпчап пспхолошкп процес. Под утпцајем песреће, патње п туге, његов нежнп таленат морао је доћи сам собом у сукоб и пздржатп борбу, пз које је најзад ускрсао један самосталан п одређенп песнпчкп дух. којп је сам себи освојпо земљпште, створпо свој свет и на тај пачпп сво.јпм песппчкпм производима задахнуо своју нндпвпдуалност. Само један великп и прави песник смео .је изабрати п могао је савладатп овако сурови материјал и из једне мопотопе по пзгледу једнолпке масе, створпти уметппчко дело, пупо жнвота п разнолпкостп: само један великп песник могао је мрачнпм предметпма пајреалнцјег жпвота — као што су слике заточнпка сибирских — да да песничку лепоту п да ове ружне,