Дело

СТОЈАН МУТИКАША Р О М А Н Блиисло СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ (НЛСТАВАК) Дошавши кући, Стојан, кришом од газднпице, попе се уза степенице н неколико пута помприса карамфил, што му га Роса дала. Са два прста узе га за држак и одмаче од себе, посматрајући га дуго, као да је то какав необичнији цвијет. Чинило му се, као да га и сада гледа у Росиној коси, како се румени изнад оних лијепих, црних очију. И као да њу гледа, како се извила и замахнула да га ударп њиме, а образн јој руде и мале јамице подрхтавају на њима. Како је тада била лијепа! Стојан опет помириса карамфил, нажљиво га умота у јаглук и затвори у сандук, гдје је остављао празнпчне хаљине. Овако мирише и душа њезина! — уздахну. Нпјс је Бошко уаба фалио! Па, скрстивши руке, сједе па сандук и иоче се нрисјећати читава разговора е њоме. Као да слуша опај стидјвиви шапат и сребрени смијех, који је онако наљутпо Бошка. II био је задовоЈван сам са собом и уживао је што се ноказао памотнијп од Бошка.