Дело

СТОЈАН МУТИКАША 353 —г У ређељу ћу јој сам отићи, — рече шапатом плашећи се да га газдиница не впди или не чује. Хоћу опет да је видим и да се разговоримо. Ништа љевигб, него разговарати са 'наком ђевојком!... ..Јјићије слагао! Чим је у недје.љу газда затворио магазу, он је одмах отрчао кући и стао пред огледалом, да се још више глади и дотјерује, него прије. II зачешљавао се више, хотимично намјештајући, да му неколико бичева косе извирују испод феса и падају по челу. Тако му се чинило љепше. А отргнуо је још двпје гране шебоја и понио их, са намјером, да јој их опет понудн. — А куд си ти крен'о' — запита га газдиница, изненада бахнувши из собе и гледајући га зачуђено. Стојан устукну, забуни се и, сакривајући руку са шебојем за леђа. поче муцати: — -Ја... лијеп је дан, па да мало прошетам. — А зар не би мог’о остати самном? — дочека газдиница мало оштрије. А зар нијесам вазда с тобом? — одговори он, прибирајући се. — А друштву сам обећ'о, даћуизаћ'... Какву друштву? — оспјече газдиница, а брада јој поче дрхтати. — Које је то друштво? Стојан се исправи и намргоди се. — Зар ја не смијем нмат' своје друштво? — осорно запита. — И зар није неђељу н менп бог дао да починем? Газдиница ућута. Тон, којим је изговорио ове ријечи готово је застраши и она му се уклонн с пута, као што се уклања млађи старијеме. Стојан, онако усправљен, и не погледавши је, прође мимо њу. Одмах се упути Пексиној Махали. Пође лагано, непрестано се држећи краја тесте и плашљнво се обазирући на све стране: неће лн гдјегод опазити Бошка, Сад се некако бојао сусрета с њиме. Волио је да са Росом разговара сам. Стога је, на два мјеста, заобилазио и окретао другим улицима, куда је мислио, да онај ријетко залази. Дочепавши се Пекспне Махале, опет поче гладити оне бичеве на челу и силом теглити оно неколико длака.