Дело

354 9 Д Е Л 0 што му испод носа избиле и што их је он називао брковима. Руком поче четкати чакшире, — и ако није било прашине на њима, — а ход удеси некако празничнији (ншао је још лакше а впше кретао плећима) бирајући као голуб гдје ће стати. — Ено је! — готово на глас викну, опазивши је на вратима и опет новуче оне длаке испод носа. II Роса је опазила њега. Опази га и свом горњом половпцом тијела извири иза каната, осмјехујући се. Аха! Чекаш и данас момке! — као нашали се он, одмах се прислањајући уз канат! — А можебит' се мени нијеси ни надала. — Ко каже да се ннјесам надала? — осијече она и затресе чупима, који су данас били окићени граном шебоја. Па... ја велим... — отегну он меко, развлачећи усне на смијех. — Мислим к’о и заборавила си од неђеље на ме... Но, опазивши јој шебој у коси, застаде и одиже кажипрст. — Је ли то мој шебој? — запита. — Јес\.. И није ти увехнуо? — Гојила сам га у води. Стојан осјети како му заигра срце и нагло га обузе такво расположење, да би и да се засмије и да запјева у исти мах. Одмакну се од каната и готово хтједе полетити и загрлити је. А заруменио се и ужагрпо очима, што му је придавало лицу сасвим иеобпчан, глупав израз. Шта ти је? — уплашено запита она, измичући се за канат. Не питај шта ми је! — упаде он. Волим ти виђети тај гаебој у коси, него да ми сад ко царево благо поклони. Она се као зачуди. — А што то? Ех, не питај! — одговори он одмахнувши руком, а обје гране гаебоја пспадоше му и падоше јој пред ноге. То се не може све 'вако казати... Ти не знаш како је мени... Ето данас сам доиГо само да се разоворим с тобом. Драго ми се с тобом разговарати.