Дело

СТОЈАН МУТИКАША 365 Стојану, а да он, у први мах, није ни опазио. Тек кад се шефт услободи 'и ступи у дућан, Стојан баци цигар и скочи, Шта је? — запита брзо. — Шта је"? ^е^Дај бакшиш, — подвикну шегрт, указујући на њедра. — Ово се не даје без бакшиша! Стојан му приступи и ухвати га за косу. — Дај, дај, дај! — дрекну, тресући му главом. Тегли ти колико хоћеш, ама ја не дам без бакшиша, — готово плачући одговори шегрт. Стојан дохвати из чекмеџа нешто ситнежа и даде му. — Дај, — викну неким туђим гласом. Шегрт се измакну, извади из њедара један завежљај, па, бацивши га на шилту, побјеже без обзира. Стојан, дрхћућим рукама, прихвати завежљај, размота га и укипи се. Нити је што проговорио, ни цикнуо, али му се лице засвијетли а на очи навријеше сузе. Пред њим се бијелио чист, мали јаглук, извезен златом и црвеном свилом, а окићен унаоколо самим ружама. — Боже мој, је ли ово баш од ње? — једва изговори, па подиже јаглук, принесе га устима п махнито поче љубити... %Ј (Цаставиће се)